Родитељ у вaнредној ситуацији

Ситуација је другачија од уобичајене у нашим животима. Ванредна. У свим медијима и на свим друштвеним мрежама кружи велики број савета стручњака из разних области како се прилагодити и шта мењати у свом понашању. Савети су добри, логични, корисни и углавном примењиви.

Наравно да је и родитељска улога у оваквој ситуацији донекле измењена самом чињеницом да проводимо више времена заједно, ограничени на простор сопственог стана, без вртића и дружења са вршњацима на друге начине. Од родитеља се (прећутно или отворено) очекује да своје дете заштити, васпитава као и до сада, да га забави, да му понуди и помогне око усвајања едукативних садржаја… Ако сте на моменте збуњени или се осећате преплављени одговорношћу то је сасвим у реду.

Промене захтевају од нас измене у начину размишљања и понашања, а то углавном није праволинијски процес. Сасвим је очекивано да буде дана када нам се чини да смо “овладали” ситуацијом и да све иде како треба, као и момената када нам се учини да немамо контролу онога што се око нас дешава. Важно је не бити престрог према себи (као ни према осталим укућанима, својим родиељима, партнеру и деци).

Неколико ствари могу помоћи у оваквом периоду.

• Комуникација – Људи су друштвена бића која најбоље функционишу када су у прилици да са другима размењују своје идеје, мисли, емоције. Комуникација је начин да се информишемо, преиспитамо наше разумевање, примимо и размотримо другачију тачку гледања на ствари и појаве. Покажемо шта осећамо. Објаснимо. Деци су, као и одраслима, потребна објашњења, посебно када се уобичајени начин живота мења, као сада. Потребно им је објаснити зашто сада не иду у вртић, код баке и деде, зашто појачано пазимо на хигијену… Важно је да та објашњења буду прилагођена првенствено узрасту детета – деци предшколскох узраста треба показати на што конкретнији начин (нпр. ставити у прскалицу за воду боју како би видели колико далеко капљице могу ићи, руке посути шљокицама па опрати без и са сапуном да би видели разлику…). Објашњења треба давати онолико колико одговара сваком детету посебно – одговарати на сва дечја питања што конкретније и без много ширења објашњења. На пример, ако дете пита “Зашто бришеш кваку? можете рећи “Зато што се тако уништава вирус.” Не скрећите са теме када дете отворено пита, не подцењујте озбиљност ситуације. Ако објашњења и захтеве „провучете“ кроз игру резултат је обезбеђен. Не заборавите да је хумор и заједнички смех један од најбољих помагача у васпитању.

  Тон комуникације, односно преношење емоција које имате такође је веома важно. Избегните пренаглашавање и “драматизацију”, али немојте ни покушати да узнемиреност или анксиозност сакријете од детета. Нећете успети. Као и све остало објасните детету шта осећате и колико је то у реду и “нормално” осећати, како за вас тако и за дете.

  И не заборавите да назовете своје родитеље, пријатеље, колеге, рођаке… Пошаљите им поруку, слику, снимак. Останите повезани са људима до којих вам је стало.

• Рутине – Веома су важне за децу, али и одрасле, јер делују умирујуће, пружају основу осећају сигурности кроз предвидивост који обезбеђују. Сачувајте колико можете досадашње рутине у вашем породичном животу (време буђења, одлажења на спавање, оброка…), уведите нове и држите их се што више можете (време за спонтану и самосталну игру деце, време заједничких активности – кућних послова, забавних или едукативних, време за неговање партнерских односа, али лично време сваког посебно…).

Присетите се шта сте све лепо и занимиљиво желели да радите у кругу породице, а никако нисте стизали. Пронађите активности које вам помажу да са позитивне стране стране прихватите ситуацију коју не можете да промените. И учите дете томе, примером и објашњењем, као и увек.

Силвија Субаков, психолог ПУ “Лабуд Пејовић” Бечеј